Kvalitetno obrazovanje kao zajednički cilj

Kvalitetno obrazovanje kao zajednički cilj

U korelaciji sa državnim obrazovanjem, privatno obrazovanje sve više uzima maha u našoj zemlji. Na tom putu ispraćeno je nevericom i brojnim predrasudama. Važnije od toga da se favorizuje bilo koji vid obrazovanja, bio on državni ili privatni, jeste potreba za sistemskim rešenjima kojima će se unaprediti kvalitet obrazovanja u celini.

U evropskim zemljama država ima izrazito dominantnu ulogu u proizvodnji osnovnog i srednjeg obrazovanja, ali je i učešće privatnog sektora u visokom obrazovanju značajnije. Pored toga što nudi studiranje na državnim fakultetima, u mnogim evropskim zemljama država obezbeđuje kredite i stipendije za studiranje i na privatnim fakultetima. U razvijenim evropskim zemljama privatne škole su prestižne ustanove koje obezbeđuju adekvatan profesionalni pristup u obrazovnom procesu i u vaspitnom radu sa decom različitog uzrasta. Skupa prestižna škola, poput, Kembridža, Oxforda ili američkog Jejla, obezbeđuje i određeni društveni status, pa stoga poslodavac svom budućem zaposlenom, u čijoj se biografiji navodi školovanje u ovako prestižnoj obrazovnoj ustanovi, ne može da ponudi bilo kakav posao niti bilo kakvu zaradu. Međutim, prestiž je kategorija koja se stiče vremenom, poverenjem u obrazovni sistem i isporučenim kvalitetom samog obrazovanja.

Iako postoji gotovo dve decenije u Srbiji, za naše privatno obrazovanje i dalje se može reći da je „u začetku”, a posebno s obzirom na činjenicu da još uvek postoje neprevaziđene teškoće u poimanju privatnog školstva. Ovaj tip školstva u javnosti je prepoznat po brojnim predrasudama i uvreženom mišljenju da u njemu nije zastupljen isti kvalitet nastave kakav je prisutan na državnim fakultetima i školama. Pre nego što ovakve proizvoljne činjenice usvojimo kao objektivna gledišta, treba ih pažljivo proveriti i razmotriti, jer u suprotnom i dalje ostaju u sferi običnih predrasuda.

Kao razlozi koji podstiču ovakvu nevericu prema privatnom školstvu najčešće se navode sledeće okolnosti: studenti ne dobijaju kvalitetno obrazovanje, znatno blaži kriterijumi prijemnog ispita, cena školovanja je previsoka u poređenju sa životnim standardom stanovništva, izražena skeptičnost po pitanju mogućeg zaposlenja i sl. Daljoj negativnoj slici, svakako, doprinosi i činjenica da se, recimo, za rad u pravosudnim organima i državnim institucijama obično traži da je kandidat završio državni fakultet.
Shodno navedenim pretpostavkama, porodica budućeg studenta odlučuje se za državne, a ne za privatne fakultete, jer postoji uverenje da bi po završetku studija lako mogla steći identitet porodice sumnjivog socijalnog miljea i onog društvenog sloja koji ima novac da plati školovanje očekujući za uzvrat diplomu bez ikakvog znanja.To je samo još jedna u nizu predrasuda u formiranju nepovoljne slike o privatnom školstvu.
Privatnom školstvu se ne priznaju zasluge u kreiranju budućih stručnjaka, već se etiketira diskvalifikatornom odrednicom „privatno“, u sklopu nasleđene tekovine socijalizma kroz obezvređivanje svega onoga što se nalazi u privatnoj svojini.

Uprkos izloženim teškoćama, danas je, ipak, sve više učenika koji upisuju privatne osnovne i srednje škole. Prema podacima Zajednice privatnih srednjih škola, koja broji 22 člana, u privatnom obrazovanju ima oko 4.000 đaka, od čega se većina školuje u Beogradu i Novom Sadu. U Republičkoj prosvetnoj inspekciji navode da privatne škole uglavnom posluju ozbiljno, te da, u odnosu na državne školske ustanove, znatno brže usvajaju i ispravljaju nedostatke koje uoče inspektori, budući da se trude da privuku što veći broj novih đaka.

Uporedni pregled

Na ovom mestu treba postaviti pitanje odnosa kvaliteta nastave i cena u privatnom školstvu, kao prve informacije koju roditelji i deca žele da saznaju prilikom donošenja odluke o izboru budućeg fakulteta.

Prosečna cena jedne školske godine na državnom univerzitetu iznosi oko 130.000 dinara, dok se prosečna cena na privatnom fakultetu kreće i do 200.000 dinara. Jasno, odmah se nameće i pitanje zašto su školarine u privatnim školama toliko visoke i šta studenti zapravo dobijaju ovako skupim obrazovanjem. Pre svega, u cenu školarine najčešće je uračunata i cena udžbenika, a mnogi fakulteti u svojoj ponudi, pored cene, navode i dobru praksu i obećanje zaposlenja odmah nakon završenih studija.

Nije li, ipak, pogrešno mišljenje da su privatni fakulteti i najskuplji? Svakako, najskuplji fakultet u Srbiji jeste državni Arhitektonski fakultet, gde za 300.000 dinara student dobija plaćenu školarinu i dodatni materijal za rad. Privatni fakulteti nude besplatan upis, prijavljivanje ispita, pa i polaganje ispita, pri čemu je to „besplatno” već ukalkulisano u cenu školarine. Stoga, vrlo pažljivo treba sagledati postojanje naknadnih troškova oko studiranja koji predstavljaju dodatno opterećenje za budžet roditelja.

Činjenica je da je među privatnim fakultetima raspon cena za jednu školsku godinu veliki, ali to su neophodni troškovi kako bi se napravio i istakao kvalitet rada. Problem je u tome što se privatne škole, sasvim očigledno, plaćaju, pa se stiče utisak da se plaća i znanje kao neprofitna kategorija, te da je znanje rezultat visine školarine, što nikako ne treba dovoditi u vezu. Cena ne sme da bude presudna kada je obrazovanje u pitanju, jer je ulaganje u obrazovanje ulaganje u kadrove koji bi u budućnosti mogli da ostanu u našoj zemlji i da pokrenu mnoge procese u njoj.

Još jedan od čestih stereotipa koji vlada u vezi sa privatnim obrazovanjem odnosi se na prijemni ispit na privatnim fakultetima, a koji prati loša reputacija da je znatno lakši nego u državnim školama. Naime, postoji uverenje roditelja i studenata da se kriterijumi za upis na privatne škole umnogome razlikuju u odnosu na one koji važe na državnim. I na državnim i na privatnim fakultetima organizuje se pripremna nastava za polaganje prijemnog ispita koja se plaća i do 20.000 dinara. Kod nekih privatnih fakulteta cena pripremne nastave već je obuhvaćena cenom školarine. Ostaje činjenica da su zadaci na prijemnom ispitu možda lakši na privatnim fakultetima, a razlog tome treba tražiti, jednim delom, u boljoj pripremljenosti studenata, ali i u potrebi za promocijom samih fakulteta. Zbog sve većeg broja privatnih obrazovnih ustanova, a u cilju sopstvene afirmacije, neretko i potvrde postojanja same škole, vlasnici privatnog fakulteta učiniće sve što je u njihovoj moći kako bi promovisali svoju školu ili fakultet.

Opremljenost škola predstavlja još jedan od faktora na osnovu kojoh možemo uporediti škole i univerzitete u državnom i privatnom vlasništvu. Privatne škole i fakulteti načelno su bolje opremljeni i u njima vladaju kvalitetniji uslovi za izvođenje nastave. Odlikuju se opremom najnovije tehnologije, što posebno važi u slučaju informatičke oblasti gde se tehnologija ubrzano razvija i napreduje. Sa druge strane, u državnim školama uveliko se prepoznaje potreba za ozbiljnim promenama u vidu tzv. „osvežavanja računara”. Slično stanje postoji i u školama ostalih profila obrazovanja gde su za izvođenje nastave neophodne opremljene laboratorije, kabineti i sl.

Privatne škole nude kvalitetne profesore, mentorski rad u manjim grupama, raznorodne i brojne vannastavne aktivnosti, prevoz, celodnevnu nastavu, ishranu, kao i svoje obrazovne programe, po uzoru na međunarodne programe, koji su priznati od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Dodatne pogodnosti ogledaju se i u zaštiti dece i roditelja kroz fizičko obezbeđivanje prostora – angažovanjem lica koje brine o bezbednosti u školi, ali i sistemom video nadzora – kao i kroz postojanje elektronske baze podataka koja se ažurira na dnevnom nivou omogućavajući roditeljima da posredstvom interneta prate stanje svoje dece u školi (ocene, napomene u vezi sa ponašanjem učenika i sl.). Posebne pogodnosti važe za sportiste i slične kategorije učenika koji se profesionalno bave nekom aktivnošću. Dodatna angažovanost privatnih škola uočljiva je i u komunikaciji sa domaćim i stranim prestižnim univerzitetima.

Nije slučajno što je privatnim školama sve ovo potrebno, budući da se svojom ponudom i reklamom moraju izboriti za svakog od svojih učenika. Državnim školama reklama gotovo da i nije potrebna jer imaju i više nego dovoljno upisanih učenika.

U cilju dodatne edukacije svog nastavničkog kadra, i u jednim i drugim školama, ulažu se veliki napori kako bi se zaposlenima omogućilo prisustvo na seminarima stručnog usavršavanja, na edukativnim radionicama, ali i učešće na stručnim skupovima i sajmovima obrazovanja u zemlji i inostranstvu. Svejedno, da bi kvalitet nastave bio na visokom nivou, i od profesora i nastavnika se očekuje dodatna lična angažovanost na sopstvenom usavršavanju.

Kada već govorimo o nastavnom kadru, uočena je pojava da na državnim fakultetima studenti vrlo često ne mogu da „pronađu” profesora, kao i da profesor ne dođe na konsultacije na koje je zakonski obavezan i na šta ga obavezuje i raspored istaknut na vratima njegovog kabineta. Ovu manjkavost državnog školstva privatne škole vrlo dobro uočavaju i koriste je kao jednu od svojih glavnih prednosti, dodatno podstičući otvorenost u komunikaciji između učenika i profesora.

Još jedno, ne manje važno, pitanje odnosi se na priznatost diploma. Uvreženo je mišljenje da diplome privatnih škola nisu priznate kod domaćih poslodavaca, te da se prihvataju i vrednuju samo one diplome koje potiču sa državnih fakulteta i škola. U poslednje vreme primećen je porast broja kvalitetnih stručnjaka koji dolaze upravo iz privatnih škola i fakulteta, a razloge za to treba tražiti u primenljivosti znanja koje nude privatne škole. Prilikom zapošljavanja mladih kadrova, domaći poslodavci priznaju samo praktičan rad i vrednuju samostalnost u radu, a koji se mogu steći na privatnim fakultetima. U sistemu državnog školstva, nažalost, ima relativno malo mogućnosti za ovaj vid osposobljavanja.

Akreditacija, dokumentacija i kontrola rada

Da bi jedna škola mogla da organizuje nastavu, potrebno joj je rešenje o verifikaciji uslova za rad (akreditacija) koje izdaje Ministar prosvete i nauke. Pored ovog osnovnog dokumenta, potrebno je napraviti i nastavni plan i program, koji, takođe, mora biti priznat od strane Ministarstva prosvete i nauke, a sve naknadne izmene u nastavnom planu i programu moraju i zvanično biti priznate od strane ministarstva. Među ostalim potrebnim dokumentima nalaze se i Statut škole i druga podzakonska akta (pravilnici) na koje vlasnike škola obavezuje Zakon o osnovnom ili srednjem obrazovanju, Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, kao i Zakon o visokoškolskim ustanovama. Prema Zakonu o osnovama obrazovanja i vaspitanja, privatne škole su u zakonskoj obavezi da svoj nastavni plan usaglašavaju sa svim zakonskim izmenama i dopunama.
Država svojim instrumentima, kroz inspekcijski nadzor i redovne i vanredne kontrole, vrši uvid u rad svih škola nezavisno od toga u kom su obliku svojine. Međutim, uočeno je da se za iste propuste više kažnjavaju privatne škole. Naime, ne postoji podatak o tome da je ijedna državna škola ukinuta, dok privatne sasvim sigurno jesu.
Postavlja se pitanje da li to znači da u državnim školama nema grešaka ili se te greške naprosto drugačije tumače? Sa svoje strane, država bi trebalo ne samo da sankcioniše privatne škole, već i da im pomogne i da ih upućuje u rad, kroz koncept saradnje za opšte društveno dobro.

Sistemske reforme i dobra komunikacija

Iako država ulaže velike napore da poboljša nivo obrazovanja u Srbiji i učini ga kvalitetnijim, ne može se reći i da uspeva u tome. Potrebne su sistemske reforme i to, pre svega, kroz zakonodavnu aktivnost.
Da bi privatna inicijativa u obrazovanju u Srbiji bila društveno prihvatljiva, društveno korisna i zaista integrisana u ukupan kvalitet obrazovanja u zemlji, svakako bi trebalo u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja izjednačiti privatne i državne škole i fakultete po svim pravima, obavezama i odgovornostima, izuzimajući pravo na materijalna sredstva, predvideti njihovo udruživanje u univerzitete sa drugim državnim fakultetima, a u cilju ujednačavanja kriterijuma sticanja zvanja i poslediplomskog obrazovanja.
Privatne škole bi trebalo da naprave određene izmene i da se prilagode postojećem sistemu. Svojim propisima, država bi privatnim školama mogla da nametne obavezu da obrazovanjem obuhvate i one sadržaje koji stvaraju pozitivne eksterne efekte, kao što su, na primer: bolja socijalizacija, kvalitetniji nivo obrazovanja, stručniji i praktičniji kadar koji proizilazi iz škole.

Postoje različite mere koje bi država mogla da primeni, a za koje se veruje da bi unapredile kvalitet obrazovanja, među kojima se izdvajaju:
1) angažovanje nastavnog osoblja s većim iskustvom i višim obrazovanjem,
2) povećanje zarada nastavnicima,
3) obezbeđenje novijih udžbenika i pomagala,
4) smanjenje veličine odeljenja (uvođenje mentorskog načina rada),
5) smanjenje broja učenika po nastavniku.
Neke od mogućih mera za unapređenje kvaliteta obrazovanja u osnovnim i srednjim školama (bez obzira na način finansiranja) jesu i sledeće:
1) poboljšanje stručnosti nastavnika,
2) poboljšanje opremljenosti škola,
3) uvođenje standardnih nacionalnih godišnjih testova za ocenu kvaliteta škola i objavljivanje njihovih rezultata,
4) povećanje fleksibilnosti programa kako bi se struktura obrazovanja uskladila sa zahtevima tržišta.

U sektoru privatnog obrazovanja zaposleno je 126 hiljada radnika što iznosi oko 6,5% od ukupnog broja formalno zaposlenih u Srbiji. To je velika pomoć državi i dovoljna ušteda finansijskih sredstava koja bi mogla biti preusmerena na nešto drugo. S druge strane, država bi stipendijama mogla da potpomogne mlade stručnjake koji zahvaljujući svom radu dobijaju priznanja svuda u svetu i na najbolji mogući način predstavljaju našu zemlju.
S obzirom na to da je svim institucijama, bilo da se one nalaze u privatnoj ili državnoj svojini, jedinstven cilj unapređenje obrazovanja, među institucijama bi trebalo uspostaviti još bolju saradnju i povezanost kako bi one svoj učinak ostvarile u znatno većoj meri.

Umesto zaključka

Isprva je privatni sektor značajnije bio prisutan samo u nekim segmentima visokog obrazovanja, ali se danas situacija bitno menja, pa je on sve prisutniji i u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju.
Dolazi vreme kada je potreba za objedinjavanjem oba sektora obrazovanja postala neminovnost i kada na raslojavanje među đacima privatnih i državnih škola, ali i kolega koji rade u jednom ili drugom obrazovnom sistemu, treba gledati kao na stvar koja pripada prošlosti. Suština je u postojanju inicijative ravnopravnog obrazovnog sistema koji se ispoljava kroz sredstva javnog informisanja, stav Ministarstva prosvete i nauke, kroz prihvatanje od strane nastavnog kadra u državnim školama i kroz kvalitet i neophodnost privatnih škola koje će naći ravnopravnost i svoje mesto u celokupnom obrazovnom sistemu.
Tek kada se stvore uslovi za stvarno integrisanje privatne inicijative u prosvetnu stvarnost Srbije onda ćemo imati kompletno obrazovanje podignuto na jedan viši i kvalitetniji nivo. Na tom putu potreban nam je koncept koji privatnu inicijativu neće doživljavati kao latentnu opasnost, već kao dobronamernu stvarnost.
Nadležnosti u obrazovanju
U Srbiji postoji jedinstvo organa koji su angažovani da provere ispunjenost uslova za osnivanje, postojanje i održivost kvaliteta nastave, ali i ispunjenost uslova za prestanak obavljanja te delatnosti. U okviru izvršne vlasti, Ministarstvo prosvete i nauke zaduženo je za obrazovanje u najširem smislu, a u zakonodavnoj vlasti to je Odbor za prosvetu Narodne Skupštine Srbije.
Za različite nivoe obrazovanja postoje i druge institucije. U osnovnom i srednjem obrazovanju od najvećeg značaja je Nacionalni prosvetni savet, a tela koja imaju nadležnost u ovoj oblasti obrazovanja su i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja i Zavod za unapređivanje kvaliteta obrazovanja, sa tri organizacione jedinice: Centar za razvoj programa i udžbenika, Centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih i Centar za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. Pored ovih tela, postoje i forumi gimnazija i stručnih škola, đački parlamenti i roditeljski saveti.
U visokom obrazovanju najznačajniji je Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kao i Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta. Osim ovih tela, postoje i studentske konferencije univerziteta i akademija strukovnih studija, kao i konferencija univerziteta i konferencija akademija strukovnih studija.
STROŽE DO PRIVATNIH OSNOVNIH I SREDNJIH ŠKOLA
Izgleda paradoksalno, ali privatni fakulteti lakše dobijaju dozvole za rad od privatnih srednjih i osnovnih škola. To, ipak, nije slučajno, budući da je potrebno ispuniti veliki broj uslova (specijalni kabineti za praktičnu nastavu, sala za fizičko vaspitanje, kuhinja, ambulanta i obezbeđenje) kako bi srednja i osnovna škola uopšte dobile dozvolu za rad.
DODATNI PREDLOZI
Rad je znatno produktivniji u manjim grupama gde profesor može u većoj meri da se posveti učeniku, čime se rasterećuju i profesor i učenik. Osim toga, boravak u Domovima za učenike i studente trebalo bi omogućiti i učenicima/studentima koji pohađaju privatne škole, a što do sada nije bilo prihvaćeno. Sve su to predlozi koji mogu pronaći svoje mesto u dopunama zakona i pravilnika o obrazovanju.
DIPLOMA NIJE SVE
Suština obrazovanja nije u isključivom dobijanju dokumenta koji potvrđuje nečije obrazovanje, već u sticanju funkcionalnog znanja koje će mladoj osobi pomoći da pronađe zaposlenje ili da pokrene samostalan posao. Na način na koji su organizovane, studije u Srbiji, nažalost, u potpunosti ne ispunjavaju svoju svrhu u smislu školovanja gotovih stručnjaka za tržište rada. Posledično tome, po završetku fakulteta studenti se moraju dodatno angažovati i usavršavati, a to svakako dodatno opterećuje porodični budžet.
STATISTIKA
Svake godine se pojavljuje sve veći broj škola i fakulteta koji se finansiraju iz privatnog sektora. Od ukupnog broja akreditovanih visokih škola, u Srbiji su trenutno 42 državne, a 7 je privatnih.
Prema podacima Ministarstva prosvete i nauke u Srbiji ima 548 srednjih škola, od čega je 20 privatnih. Zabranjen je rad dvema srednjim školama, jednoj gimnaziji i jednoj frizerskoj školi iz Beograda.
Prema podacima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u Srbiji rade 63 privatne predškolske ustanove i 38 privatnih osnovnih škola. Verifikovanih privatnih osnovnih škola ima svega 5 i sve se nalaze u Beogradu.
Izvor: dnevni list Politika i Centar za obrazovnu politiku